Šuma se brani dvaput: satelitom danas i sadnicom za pedeset godina

Razgovor je vođen dan pošto su se stišali požari na Deliblatskoj peščari, u dolini Ibra i u istočnoj Srbiji — tri velika požarišta koja su se u prvoj polovini avgusta preklapala u vremenu. Tema, međutim, nije bila hronika. Bilo je reči o tome zašto se ovakve sezone ponavljaju, šta se u prevenciji može uraditi pre nego što se pojavi dim i zašto se odgovor na oba pitanja na kraju svodi na istu stvar — na šumu koju smo podigli ili nismo.

Klima se ne meri utiscima — meri se u drvetu

Najuverljiviji dokaz promene nije prognoza, nego zapis koji šuma sama vodi. U godovima sremskog hrasta lužnjaka prosečan prirast pao je sa 2,72 na 1,06 milimetara godišnje — oko 61 odsto za jedan vek. U isto vreme, Novi Sad je sa 1,6 tropskih dana godišnje početkom prošlog veka došao na 17 danas.

Važan je i nalaz koji se kosi sa uobičajenom predstavom o suši: količina padavina nema statistički značajan trend, ali potencijalna evapotranspiracija — koliko vode atmosfera „izvlači" iz zemljišta i biljaka — raste na svim analiziranim stanicama. Suša, dakle, nastaje i kada padne ista kiša: toplije je, pa ta voda više ne stigne do drveta. Modeli staništa pokazuju kuda to vodi — za jelu se projektuje gubitak oko 72 odsto pogodnog prostora, za bukvu blizu polovine.

Za požare je to ključna veza. Suvlje zemljište i suvlja stelja ne znače samo da vatra lakše nastane, nego i da se teže gasi: požar ulazi u organski sloj i tinja pod površinom, gde ga voda sa površine ne dohvata, pa se požarišta „vraćaju" i posle naizgled uspešnog gašenja. Upravo to smo ove sezone videli na više terena.

Prevencija: požar se najčešće dobija pre nego što izbije

Ogromnu većinu šumskih požara — po dostupnim procenama oko 95 odsto — izazove čovek. Spaljivanje strništa i korova, nepažljivo odbačena vatra, rad sa otvorenim plamenom po vetrovitom i suvom danu. To znači da se najveći deo problema rešava pre nego što bilo koji satelit bilo šta ugleda: zabranom i kontrolom paljenja u kritičnim danima, održavanjem protivpožarnih pruga i proseka, prohodnošću šumskih puteva, ispravnom opremom i dežurstvima u danima visokog indeksa opasnosti.

Drugi sloj prevencije je sama struktura šume: koliko je u njoj nagomilanog suvog materijala, da li su kulture proređene, da li postoje prekidi u kontinuitetu goriva. Monokulture bora na peščari, na primer, gore drugačije od mešovite listopadne sastojine — i to je posledica odluka donetih pre više decenija.

Satelit ne gasi požar. Gase ga ljudi — šumari, vatrogasci, meštani. Ali informacija koja stigne na vreme odlučuje koliko će ih biti potrebno i koliko dugo.

NIMOS: šta sistem zaista radi

Platforma NIMOS — Nacionalni inteligentni monitoring šuma Republike Srbije, razvijena na Institutu u Novom Sadu — prikuplja podatke sa više satelitskih misija i automatski javlja nadležnima kada se pojavi toplotna anomalija. Dojava ne kaže da „negde gori": navodi gazdinsku jedinicu i odeljenje, koordinate i kartu, i stiže u roku od nekoliko minuta od trenutka kada podatak postane dostupan. Sistem radi danonoćno, a podaci se obrađuju i čuvaju u Srbiji.

Uz požare, isti sistem prati i ono što se dešava između sezona: vitalnost sastojina i sušni stres kroz indekse vegetacije i temperature površine, kao i promene u sklopu — seče i vetroizvale — radarskim snimcima koji rade i kroz oblake. U toku ove sezone platforma je korišćena i za podršku odlučivanju na terenu, od procene pravca širenja do planiranja linija odbrane.

O tome kako je to izgledalo u praksi objavljene su detaljne studije slučaja: Deliblatska peščara, dolina Ibra i Gabrovnica, kao i poređenje najava i onoga što se stvarno dogodilo.

Pošumljavanje: posao koji se ne meri sezonom, nego generacijom

Deo razgovora u kojem je najviše zajedničkog i za klimu i za požare bio je onaj o pošumljavanju. Vojvodina je među najmanje šumovitim područjima u Evropi, a šuma ovde ne znači samo drvo: znači zaštitu njiva od vetra i erozije, hlad u naseljima koja se u julu pretvaraju u toplotna ostrva, vodu koja ostaje u zemljištu umesto da otekne, i ugljenik koji ostaje vezan.

Ali pošumljavanje nije puko sađenje. Tri stvari odlučuju hoće li od zasada za trideset godina biti šuma:

• Izbor vrste za klimu koja dolazi, a ne za onu koja je bila. Sadnica koja se sadi danas provešće ceo život u toplijim uslovima od onih u kojima je odrasla sastojina iz koje potiče. Zato izbor vrsta i mešavina mora da računa sa projektovanim, a ne sa istorijskim staništem.
• Poreklo reproduktivnog materijala. Ista vrsta iz različitih populacija ponaša se različito u suši — a taj se izbor ne može ispraviti kasnijim merama nege.
• Nega u prvim godinama. Najveći deo neuspelih pošumljavanja ne propada zbog same sadnje, nego zbog izostanka nege i zaštite posle nje. Podignuta površina bez održavanja nije uspeh, nego trošak.

Isto važi i za obnovu požarišta. Posle velikog požara pritisak javnosti je da se „odmah sadi", a struka po pravilu traži da se prvo sačeka procena stanja: gde će sastojina sama da se obnovi izdanački, gde je zemljište oštećeno do dubine, koje su vrste na tom staništu održive u narednim decenijama. Brzo posađena a pogrešno izabrana kultura ume da bude gorivo za sledeći požar.

Poruka koja se ponavlja iz sezone u sezonu

Tehnologija je pomerila ono što je moguće: požar se danas može uočiti noću, iz orbite, dok je još mali, i o njemu se može obavestiti tačno onaj ko na tom odeljenju gazduje. Ali ono što odlučuje ishod sezone i dalje su ljudi — i pre svega to da li će neko po vetrovitom i suvom danu zapaliti korov pored šume.

Zato ostaje ista molba: ne paliti vatru u prirodi po ovakvom vremenu, a ako se primeti dim — odmah pozvati 193. I ostaje isti dugi posao: podizati šume koje će moći da izdrže klimu druge polovine ovog veka. Prvi je posao za danas, drugi za narednih pedeset godina, a rade se istovremeno.

Platforma je dostupna na adresi nimos.ilfe.org, a više o Institutu na ilfe.org.