Klima koja se meri u godovima, sezona požara i satelit koji ne spava
Dok je Deliblatska peščara gorela treći dan, u jutarnjem programu Blic TV-a govorio je dr Dejan B. Stojanović, naučni savetnik Instituta za nizijsko šumarstvo i životnu sredinu i autor platforme NIMOS — o tome zašto su ovakve sezone postale pravilo, kako se klimatska promena očitava u drveću i šta satelitski monitoring danas može, a šta ne može.
Ceo razgovor možete pogledati u nastavku.
Povod: požar koji je trajao nedelju dana
Razgovor je vođen u jeku sezone: Deliblatska peščara gorela je već treći dan, a paralelno su goreli i tereni u dolini Ibra i u istočnoj Srbiji. Umesto pojedinačnog događaja, tema je bila šira — zašto se ovakve sezone ponavljaju i šta se u međuvremenu promenilo u samoj šumi.
Klima se ne meri utiscima — meri se u drvetu
Najuverljiviji dokaz promene nije prognoza, nego zapis koji šuma sama vodi. U godovima sremskog hrasta lužnjaka vidi se da je prosečan prirast pao sa 2,72 na 1,06 milimetara godišnje — oko 61 odsto za jedan vek. U isto vreme, Novi Sad je sa 1,6 tropskih dana godišnje početkom prošlog veka došao na 17 danas.
Posebno je važan nalaz koji se kosi sa uobičajenom predstavom o suši: količina padavina nema statistički značajan trend, ali potencijalna evapotranspiracija — koliko vode atmosfera „izvlači" iz zemljišta i biljaka — raste na svim analiziranim stanicama. Drugim rečima, suša nastaje i bez toga da padne manje kiše: toplije je, pa ista kiša više ne stiže do drveta.
Modeli staništa pokazuju kuda to vodi: za jelu se projektuje gubitak oko 72 odsto pogodnog prostora, za bukvu blizu polovine. Reč je o vrstama koje danas čine kičmu naših planinskih šuma.
Zašto suvlja šuma znači teže požare
Suvlje zemljište i suvlji sloj stelje ne znače samo da požar lakše nastane — znače i da se teže gasi. Vatra u takvim uslovima ulazi u organski sloj i tinja pod površinom, gde je voda sa površine ne dohvata, pa se požarišta „vraćaju" i po nekoliko puta posle naizgled uspešnog gašenja. Upravo to smo ove sezone videli na više terena.
Odgovor: sistem koji ne spava
Platforma NIMOS — Nacionalni inteligentni monitoring šuma Republike Srbije, razvijena na Institutu u Novom Sadu — prikuplja podatke sa više satelitskih misija i automatski javlja nadležnima kada se pojavi toplotna anomalija. Dojava ne kaže da „negde gori", nego navodi gazdinsku jedinicu i odeljenje, koordinate i kartu, i stiže u roku od nekoliko minuta od trenutka kada podatak postane dostupan. Sistem radi danonoćno, a podaci ostaju u Srbiji.
Satelit ne gasi požar. Gase ga ljudi — šumari, vatrogasci, meštani. Ali informacija koja stigne na vreme odlučuje koliko će ih biti potrebno i koliko dugo.
O brojkama — i zašto ih ne saopštavamo prerano
U danima o kojima je bilo reči, u javnosti su kružile veoma različite procene opožarene površine. Naš stav je bio i ostao isti: površina se ne saopštava dok je ne potvrdi snimak visoke rezolucije i terenska provera. Preliminarne procene iz senzora grubog razlaganja služe za operativno odlučivanje, ne za naslove — i kada se prva procena pokaže previsokom, mi je javno korigujemo. Poverenje se gradi tačnošću, a ne velikim brojevima.
Poruka koja se ponavlja iz sezone u sezonu
Ogromnu većinu šumskih požara — po dostupnim procenama oko 95 odsto — izazove čovek. Spaljivanje strništa i korova, nepažljivo odbačena vatra, rad sa otvorenim plamenom po vetrovitom i suvom danu. Zato uz svu tehnologiju ostaje ista molba: ne paliti vatru u prirodi po ovakvom vremenu, a ako se primeti dim — odmah pozvati 193.
Više o tome kako sistem radi u praksi pročitajte u studijama slučaja Deliblatska peščara i dolina Ibra, a platforma je dostupna na adresi nimos.ilfe.org.
